Dunja

SADNICE DUNJE

Dunja je veliki probirac zemljišta. Najbolje uspeva na propustljivim , ocednim, rastresitim, plodnim i dubokim zemljištima. Isuviše krecna zemljišta sa preko 5% kreca su nepogodna za dunju, jer na takvim zemljištima pati od hloroze. Dunji takode ne odgovaraju suvise vlažna i hladna, zaslanjena i zabarena zemljišta. Dunja dobro podnosi sušu. Prevelika vlažnost vazduha negativno utice na kvalitet plodova. Koren dunje žiličast vecim delom se razvija u gornjem sloju zemljišta do dubine od 30cm.
Najpoznatije štetocine dunje su: Pepelnica dunje, lisna crna pegavost dunje, smedavost lista dunje, trulež plodova. Dunja se kalemi na dunju MA ili BA 29 (pored toga može se kalemiti na podlogama belog gloga i oskoruše). Dunja okalemljena na podlogama MA ili BA 29 se sadi na rastojanju 4m x 3m. Prvi broj oznacava razmak izmedu redova, a drugi izmedju stabala. Za dunju okalemljenu na sejancu rastojanje je nešto vece i iznosi 4m x 5m.

Neke sorte dunja i njihove osobine:

LESKOVAČKA – Plodovi krupni od 300-500g. Jabucastog oblika, okruglasti, glatke pokožice, slabo izraženih rebara, bez malja. Pokožica ploda svetložuta I mirišljava, meso belo, cvrsto socno, aromaticno. Sazreva X meseca. Stablo je srednje bujno okruglaste krune. Osetljiva je na štetne insekte smotavce plodova, otporna na mraz. Leskovaccka dunja spada u red najboljih sorti na svetu. Dobra je za industrijsku preradu, od nje se spravlja vocni sir kintikes. Kasno cveta, radja redovno. Oprašuju je vranjska dunja.


VRANJSKA, DUNJAC – Plodovi su vrlo krupni, od 500-1000g. kruškolikog oblika sa izraženim gukama pokožica maljava zlatnožute boje. Meso žuto kiselkasto slatko, sundjerasto slabijeg kvaliteta od leskovacke. Sazreva X meseca. Stablo bujno krupnog lišća, dekorativno. Osetljiva na štetne insekte smotavce plodova a plod osetljiv na uboje. Oprašivač joj je Leskovačka dunja.


ŠAMPION (S.A.D.) – Ima krupne plodove prosecne mase oko 360g. Oblik ploda kruškast, pokožica limun žute boje. Meso umerene socnosti slatkonakiselo I mirišljavo. Sazreva X meseca. Stablo je bujnog rasta. Osetljiva je ne smotavce plodova. Rada redovno I obilno, oprašuju je Leskovacka I Pazardžijska.


TRIJUMF. Bugarska sorta. Nastala je ukrštanjem Pazardžijske sa Ceškom dunjom. Sazreva kasno, u drugoj polovini oktobra. Stablo je umereno bujno, sa jakim deblom i okruglastom krunom. Razgranatost krune je dobra, kao i obucenost rodnim drvetom. Cveta srednje rano (istovremeno sa Portugalskom dunjom). Ima polen dobre klijavosti.  Samobesplodna je. Dobro je oprašuju sorte: Asenica, Portugalska dunja, Trimoncijum i Hemus. Pocinje rano da plodonosi i izuzetno dobro i redovno rada, što potvrduju i preliminarni rezultati na podrucju beogradskog Podunavlja (Mratinic isar., 2009).
Zbog kasnijeg sazrevanja plodova nije pogodna za gajenje na podrucjima van vinogradarske zone (gde se javljaju rani jesenji mrazevi). Plod je krupan, prosecne mase oko 470 g, zatupasto kruškastog oblika, prave, glatke površine, bez izraženih rebara, sem u delu prema čašici. Pokožica je tanka, glatka, zelenkastožute boje, slabo maljava.
Meso je belicastožuckasto, krto, umereno socno, izrazito nakiselo, prijatne arome, bez prisustva kamenih celija, izuzetno dobrog kvaliteta. Plod sadrži oko 14,30% suve materije, 9,36% ukupnih šećera i 1,34% ukupnih kiselina.


HEMUS – Poreklom iz Bugarske. Nastala je ukrstanjem Pazardzijske i Ceske dunje. Sazreva krajem septembra do prve polovine Oktobra. Stable je umereno bujno, siroko razgranate krune. Plod je krupan, prosecne mase oko 420-460g. Pokozica je tanka (ne oseca se pri konzumu), bledo zelenkasto zute boje. Prekrivena je finim sivo-zuckastim maljama. Meso ploda je krem-belicasto, krto, nezno, umereno socno, kiselkasto prijatnog ukusa, izrazene arome. U obicnim uslovima plodovi se cuvaju do decembra bez pojave gorkih pega. Plod je srednje transportabilnosti i manipulativnosti. Odlicni su za sve vidove prerade, a mogu da se konzumiraju i u svezem stanju.ve gorkih pega i prozuklosti ploda. Srednje je transportabilnosti. Plodovi se mogu koristiti kao stono voce i za sve vidove prerade.


RUSKA RUŽA (nije na stanju) – Poreklom je iz Rusije, gde je pronadjena kao spontani sejanac nepoznatih roditelja. Kod nas je introdukovana i nalazi se samo u kolekcijama. Sazreva u prvoj polovini oktobra, u isto vreme kao Leskovacka dunja. Plodovi se na grani odlično drže. Stablo je srednje bujno do bujno, pravog debla i srednje razgranate krune, jakih grana koje su dobro obrasle rodnim drvetom. Cveta srednje rano. Prorodi u trećoj godini i obilno radja svake godine. Plod je sitan do srednje krupan, prosečne mase oko 140 g (90-130-210), okruglastog do okruglasto čigrastog oblika, sa najširim srednjim delom i glatkom površinom. Čašica je mala do srednje velika, smeštena u srednje dubokom i blago rebrastom udubljenju, tamnožute boje. Ima izražene krupne šiljate čašične listiće. Peteljka je kratka, smeštena u srednje dubokom i rebrastom udubljenju. Pokožica je tanka, glatka, sjajna, limunastožute do slamastožute, privlačne boje. Meso ploda je čvrsto, sočno, žućkaste boje, kiselkasto-slatkastog ukusa, prijatne arome. Može se koristiti za konzum u svežem stanju, a dobar kvalitet i svežinu plod zadržava dugo (do sredine marta) i ne smežurava. Semena kućica je zatvorena i u odnosu na plod je mala. Smeštena je bliže čašičnom delu ploda. U zatvorenim komoricama nalazi se po desetak semenki.
Ocena – Ruska ruža je izuzetno kvalitetna sorta (bolja od Leskovačke dunje). Može da se koristi kao stona sorta i za sve vidove prerade. Jedini nedostatak bi joj mogao biti nešto manja krupnoća ploda.


ARTUR KOLBI (Artur Colby) (nije na stanju) – Poreklomje iz SAD-a. Nastala je ukrštanjem vrsta Chaenomelis lagenaria i Cydonia japonica. Uvedena je u proizvodnju 1961. godine. Sazreva krajem septembra. Stablo je slabo do srednje bujno, najveće visine do 5 m. Cvet je krupan, svetlo crvene boje. Samooplodna je. Rano prorodi i radja obilno. Plod je krupan, okruglastog oblika, zelenkastožute boje pokožice. Meso ploda je krto, sočno, slatko-nakiselog ukusa, sa izraženom aromom. Ocena – Plod se uglavnom koristi za potropnju u svežem stanju, kao stono voće. Koristi se i kao dekorativna – parkovska biljka.


DE HUSI (nije na stanju) – Poreklom je iz Rumunije. Nastala je kao spontani sejanac nepoznatih roditelja. Sazreva krajem oktobra. Stablo je bujno i dugovečno. Otporno je prema ekološkim stresovima (mrazu i suši). Rano prorodi i radja obilno i redovno. Plod je krupan, jabučastog do zatupasto cilindričnog oblika, zlatnožute boje pokožice. Meso ploda je bledožuto, umereno sočno, vinastog ukusa, prijatne arome, bez prisustva kamenih ćelija. Ocena – Plodovi mogu da se cuvaju u običnim skladištima do februara, a pogodni su za sve vidove prerade.


VAN DEMAN (nije na stanju) – Poreklom je iz SAD-a. Nastala je ukrštanjem sorte Orange sa Portugalskom dunjom. Sazreva početkom oktobra. Stablo je umereno bujno, prilično razgranate krune. Izrazito je samooplodna. Radja redovno i obilno. Plod je krupan, jabukolikog oblika, sa pokožicom slamastožute boje. Meso ploda je bledožućkasto, krto, prilično sočno, kiselkastog ukusa, prijatne arome. Oeena – Plodovi se mogu u običnim uslovima čuvati do januara. Dobra je za sve vidove prerade.


MUSKATNAJA (nije na stanju) – Sazreva u uslovima Krima krajem septembra-početkom oktobra. Stablo je umereno bujno do bujno. Počinje sa plodonošenjem u 4-5. godini posle sadnje. U sedmoj godini postiže prinos od 7-10 t/ha. Plod je jabukolikog oblika, sa relativno glatkom površinom ploda. U predelu čašice su naznačena rebra, čašično udubljenje je duboko, a čašica zatvorena. Pokožica je žućkastozelenkaste boje, prekrivena maljama. Meso ploda je kremžućkasto. Sadrži oko 7,89% ukupnih šećera i oko 1,02% ukupnih kiselina. U običnim uslovima plod može da se čuva 60-65 dana.


MORAVA – Domaća sorta stvorena u institutu za voćarstvo u Čačku. Nastala je ukrštanjem sorte Reans Mamouth i Leskovačke dunje. Sazreva početkom oktobra, nešto ranije od Leskovačke i Vranjske dunje. Stablo je srednje bujno, krune okruglastog oblika, snažnih skeletnih grana. Letorasti su srednji tanki, formira dosta kratkih rodnih grančica, a dobar deo roda donosi i na prekraćenim jednogodišnjim letorastima. Lišće je srednje krupno, okruglastvo-ovalnog oblika, sa naličja prikreveno sitnim beličastim maljama. Cvet je srednje krupan, beličaste boje. Ovo je ranocvetna sorta. Cvetanje traje 6-8 dana. Samooplodna je. Relativno je otporna na prouzrokovače bolesti i štetočine. Dobro podnosi ekološke stresove (mraz i sušu). Rano prorodi i radja redovno i oblino. Plod je krupan prosečne mase oko 330 g, okruglastog-ovalnog oblika, glatke i ravne površine, bez neravnina. Čašica je srednje velika, smeštena u dubokom rebrastom udubljenju. Peteljka je vrlo kratka (oko 5mm). Pokožica ploda je tanka, glatka i sjajna, limunasto žute do slamasto žute boje. Prekrivena je sitnim maljama sivkaste boje. Osrednje je trasnspotabilnosti i manipulativnosti zbog tanke, nežne pokožice, te se sa plodovima mora pažljivo postupati. Dobrog je kaliteta. Plod sadrži prosečno oko 13,8 % suve materije, 8,6 % šećera i 0,96% ukupnih kiselina. Plodovi mogu relativno dugo da se čuvaju, što im produžava vreme upotrebe. Ima visoku i redovnu rodnost kao i dobar kvalitet ploda, posebno dobra osobina ove sorte je glatka površina ploda i odsustvo u mesu ploda kamenih ćelija, što je izuzetno povoljno pri proizvodnji kompota, marmelada i dr.


BOLESTI I ŠTETOČINE DUNJE

Dunju napada više bolesti iz grupe mikoza i bakterioza. Najčešće su: monilija (trulež plodova), pegavost lišća, pepelnica dunje, posmedjivanje lišća, i bakterijska plamenjaca.
Monilija (trulež plodova)
Ovu bolest izaziva gljiva Sclerotinia cydoniae Monilianeans. Parazit se u proleće razvija na mladom lišću, odakle ga insekti prenose na tučkove cveta i tako zarazi mladi plod, koji se ubrzo sasuši i mumificira. ovako sasušeni plodovi ostaju na granama vrlo dugo, najčešće sa po 1-2 suva lista.
Sa ovih mumificiranih plodova u toku leta zaraza se prenosi na razvijene plodove, koji počinju da trule. Trulež se naročito brzo javlja na ozledjenim mestima bilo zbog uboda insekta ili nekog mehanickog oštećenja. Zaraženi plodovi dobijaju mrkocrnu boju i pocinju postepeno da se suše. Oko mesta zaraze javljaju se pepeljaste gomilice od konidija, koje su više-manje pravilno rasporedjene u obliku koncentricnih krugova. Bolest cesto sa zaraženih plodova prelazi i na rodne grancice.
Mere suzbijanja: Najefikasniji način suzbijanja ove bolesti je preventivno prskanje. Pored prskanja u jesen je potrebno pokupiti zaraženo lišće, vrhove grancica, mumificirane i trule plodove, spaliti ili ih duboko zakopati.
Pegavost lišća dunje
Ovu bolest izaziva gljiva Mycosphaerella cydoniae, koja na lišću prouzrokuje okruglaste sivkaste pege, oivicene zonom tamnije boje. Ovako obolelo lišće otpada pre vremena, što znatno smanjuje ukupnu asimilacionu površinu. Takodje napada i mlade plodove, koji se ubrzo suše. Mere suzbijanja: Prskanjem odredjenim preparatima i sakupljanjem i spaljivanjem obolelog lišća i plodova.
Pepelnica dunje
Ovu bolest izaziva gljiva Podosphaera oxyacantha. Napada mladare i lišće stvarajuci na njima sivkastu prevlaku, koja se lako otire. U toj prevlaci se kasnije javljaju mlada telašca, koja na lišću i mladarima ostavljaju osetne tragove, zbog cega se lišće u vecini slucajeva suši. Gljivice prezimljavaju u otpalom lišću. Mere suzbijanja: Zaražene mladare treba saseci i spaliti, kao i sasušeno lišće. Preventivno dunju treba pred cvetanje i posle precvetavanja prskati odgovarajucim hemijskim sredstvima.
Bakterijska plamenjaca
Bakterijsku plamenjacu jabucastog voca (jabuka, kruška, dunja i mušmula) izaziva parazitska bakterija Erwinia amylovora Burill. Bolest potice iz Severne Amerike, gde je zbog ogromnih šteta koje je pricinila u nekim oblastima SAD-a i Kanade, bilo napušteno gajenje dunje i jabuke. U Evropi je nije bilo sve do 1957. godine, kada je otkrivena u Engleskoj. Od tada se naglo proširila u mnoge zemlje sveta. Parazit napada sve delove dunje: najpre cvetove i lišće a zatim letoraste i mlade plodove, a nisu poštedjene ni deblje grane, deblo pa cak i kora. Simptomi bolesti su vrlo karakteristcni, te se lako uocavaju. U prolece, 2-3 nedelje posle cvetanja, cvetovi najpre postaju mrki a potom postaju crni i suše se. Obolelo i osušeno lišće ne otpada, vec ostaje na granama. Slicno se ponašaju i oboleli letorasti. Prvo venu, dobijaju mrku a zatim crnu boju i izgledaju kao da su zahvaceni plamenom. Otuda i naziv plamenjaca. Parazit prelazi na debele grane i plodove. Mladi oobleli plodovi pocrne, smežuravaju se i ne otpadaju sa grana. Na zaraženoj grani prve promene se vide na kori na kojoj se uocavaju površine mrke boje, koje postaju mekše, nabubrele, nabrane i ispucale. Oboleli delovi se suše i ljušte. Na njima se kao vrlo karakterističan simptom javlja pastirski štap i kapljice bakterijskog eksudata, u kom obliku bakterije prezimljavljaju. U rano prolece s kretanjem sokova aktivira se i bakterija, koja zahvata sve vece delove biljnog tkiva, a cesto i celu voćku. Parazit se brzo raznosi posredstvom bakterijskog eksudata i uz pomocu insekata i coveka (prilikom rezidbe) na razne delove unije. U biljna tkiva prodire kroz stomine otvore lišća i maldih plodova, krozlenticele grana, kroz otvore nektarskih žlezda cveta, kao i kroz povrede i rane. Širenje bolesti pospešuje vlažno i toplo vreme. Mere suzbijanja: Ova bakterija za sada se ne može suzbijati hemijskim merama borbe jer ne postoje efikasni baktericidi. Da bi se usporilo i sprecilo dalje širenje bolesti potrebno je uvesti stalnu kontrolu plantaža dunje i zabraniti svaki uvoz obolelih sadnica i podloga sumnjivig porekla. U vocnjacima, narocito zaraženim, veoma je važno da se suzbijaju svi štetni insekti, jer su ujedno i prenosioci bakteriske plamenjace. Ako se zaraza pojavila, širenje zaraze se može suzbiti i zaustaviti samo energicnim i higijenskim ispravnim uklanjanjem obolelih grana i njihovim spaljivanjem. medjutim uvek trebe imati na umu da u podrucjima gde se pojavila erwinia ostaje trajno prisutna i uvek može napasti iznenada i neocekivano. To prakticno znaci da vocari moraju stalno sprovoditi higijenske mere u vocnjaku i da u svakom trenutku moraju biti spremni da trenutno intervenišu i suzbiju njeno širenje. Ove higijenske mere zaštite su veoma bitne, jer se bakterijska plamenjaca ne može suzbiti hemijskim sredstvima zaštite. Zaraza se najpre javlja na jednoj grani, sa svojim tipicnim siptomima. U zavisnosti od uslova (meteoroloških i drugih) ona se može širiti brže i sporije. Zadatak vocara je da zaražene grane energicno ukloni i spali. Uklanjanje obolelih grana se vrši rezidbom najmanje 30 cm ispod obolelog mesta (ako su grane tanje), odnosno 50-100cm kod debljih grana. Ako su obolele grane celom dužinom do provodnice, potrebno je izvaditi i uništiti celo stablo. Zaražene grane koje se uklanjaju treba odmah po odsecanju stavljati u traktorsku prikolicu i odvoziti na odredjeno mesto van vocnjaka na spaljivanje. Odsečene obolele grane nikako se ne smeju bacati na zemlju, pa zatim sakupljati, jer se tako zraza brže širi. Takodje mora se voditi racuna da prilikom rezidbe ne dolazi do otpadanja zaraženog lišća jer se i na taj nacin zaraza brže širi. Pri izvodjenju ovih operacija korisno je da radnici nose zaštitnu odecu od plasticnih materija koja se može kao i prikolica i makaze lako dezinfikovati. U zaraženim vocnjacima, pre pocetka zimske rezidbe potrebno je prvo ukloniti sve zaražene grane, a potom obavljati redovnu rezidbu. U rezidbi izmedju stabala mora da postoji jasna granica kada je rec o upotrebi makaza. Makaze se moraju dezinfikovati posle svakog orezanog stabla, a pri uklanjanju zaraženih grana i posle svake odsecene grane. Za dezinfekciju alata može se koristiti 10% natrijum/hipohlorat ili neko drugo dezinfekcijsko sredstvo. Posle obavljene zimske rezidbe, u periodu do faze mišjih ušiju neophodno je izvršiti preventivno prskanje nekim baktericidom (bakarni preparati kombinovani sa 1% mineralnim uljem ili statner). Takodje je neophodno pravilno dezinfikovati i sve vece rane posle uklanjanja zaraženih grana, tako što se naprskaju ili preliju dezinfekcionim sredsvom bez dodirivanja ili trljanja po njima. Zaražene vocnjake, posle ovih tretmana treba kontinuirano pratiti. Ukoliko se pravilno, energicno i redovno izvode sve ove higijenske mere zaštite, bakterijsku plamenjacu necemo uništiti, ali cemo znatno ublažiti štetne posledice njenog prisustva.